Историјски музеј Србије је 1971. године откупио од наследника Михаила Валтровића (1839–1915) и Драгутина Милутиновића (1840–1900) разноврсну музејску грађу. Њу чине лични документи ове двојице архитеката, фотографије, њихове белешке и цртежи које су правили као студенти, али и рукописи њихових припрема за предавања кад су постали професори на факултету, затим теренски извештаји све до снимака старих српских споменика и нацрта како архитектонских објеката, тако и предмета из категорије примењене уметности попут иконостаса за новоизграђене цркве или Валтровићевих нацрта српских инсигнија из 1904. године.
Ова грађа чини посебан фонд. Оно што га чини тако посебно значајним и атрактивним је пре свега готово триста снимака – цртежа и акварела – српских средњовековних споменика које су Валтровић и Милутиновић направили у периоду од 1871. до 1884. године у оквиру пројекта иза којег је стало Српско учено друштво. Снимци око четрдесет објеката су у распону од слободних приказа грађевине у пејзажу (Св. Никола код Клисуре, Долац) до детаљног техничког цртежа основе или пресека, од цртежа архитектонских и скулптуралних детаља до снимака појединих сцена, ликова или орнамената са фресака који су у највећем броју случајева приказани помоћу акварелисаног цртежа. Нарочито ови последњи снимци имају и уметничку вредност, али је њихов највећи значај у томе што су они корпус дела који сведоче о почецима опсежне и систематичне документарне заштите споменичког наслеђа у Србији и што су до данас, нажалост, већ и потврдили своју заштитну намену, пошто неки од снимљених споменика из друге половине 19. столећа више не постоје.
Аутори снимака нису за циљ имали само заштиту споменика. Настојали су, у духу романтизма којим су од младости били прожети, да српски средњовековни споменици постану доступан узор за српске уметнике и уметничке занатлије њиховог времена. Међутим, највиши циљ њиховог посла је био да снимци послуже за упознавање стране стручне и шире јавности са вредношоћу и значајем онога што је српски народ постигао у средњем веку и да га потврде као део европске заједнице старих културних народа.