Фонд Валтровић–Милутиновић

Историјски музеј Србије је 1971. године откупио од наследника Михаила Валтровића (1839–1915) и Драгутина Милутиновића (1840–1900) разноврсну музејску грађу. Њу чине лични документи ове двојице архитеката, фотографије, њихове белешке и цртежи које су правили као студенти, али и рукописи њихових припрема за предавања кад су постали професори на факултету, затим теренски извештаји све до снимака старих српских споменика и нацрта како архитектонских објеката, тако и предмета из категорије примењене уметности попут иконостаса за новоизграђене цркве или Валтровићевих нацрта српских инсигнија из 1904. године.

Нацрт за орден кнеза Лазара

Ова грађа чини посебан фонд. Оно што га чини тако посебно значајним и атрактивним је пре свега готово триста снимака – цртежа и акварела – српских средњовековних споменика које су Валтровић и Милутиновић направили у периоду од 1871. до 1884. године у оквиру пројекта иза којег је стало Српско учено друштво. Снимци око четрдесет објеката су у распону од слободних приказа грађевине у пејзажу (Св. Никола код Клисуре, Долац) до детаљног техничког цртежа основе или пресека, од цртежа архитектонских и скулптуралних детаља до снимака појединих сцена, ликова или орнамената са фресака који су у највећем броју случајева приказани помоћу акварелисаног цртежа. Нарочито ови последњи снимци имају и уметничку вредност, али је њихов највећи значај у томе што су они корпус дела који сведоче о почецима опсежне и систематичне документарне заштите споменичког наслеђа у Србији и што су до данас, нажалост, већ и потврдили своју заштитну намену, пошто неки од снимљених споменика из друге половине 19. столећа више не постоје.

Пандантиф са јеванђелистом Марком у манастиру Жича

Аутори снимака нису за циљ имали само заштиту споменика. Настојали су, у духу романтизма којим су од младости били прожети, да српски средњовековни споменици постану доступан узор за српске уметнике и уметничке занатлије њиховог времена. Међутим, највиши циљ њиховог посла је био да снимци послуже за упознавање стране стручне и шире јавности са вредношоћу и значајем онога што је српски народ постигао у средњем веку и да га потврде као део европске заједнице старих културних народа.